Подручје општине Жабаљ насељено је у континуитету од млађег каменог доба до данас. О томе сведоче бројни насеобински комплекси лоцирани углавном на високим терасама старе обале Тисе, Јегричке и Мале баре. Једни крај других ситуирани су остаци несеља из неолите, бронзаног и гвозденог доба, некрополе Келта, полуземунице Сармата и силоси Словена.
Бројан и богат инвентар прикупљен рекогнисцирањем и заштитним археолошким ископавањима, чува се у музеју Војводине и завичајној збирки у Жабљу. Вредне помена су колекција сребрног новца из Госпођинаца, колекција сребрног накита из Чуруга (6 век п.н.е.), оружје Скордиска, керамика и оруђа од камена, кости и метала. Из 4-ог века очуван је у потпуности водопривредни објекат познат као Римски шанац, коришћен као прворазредна половна комуникација у старом и средњем веку.
Од краја 9-ог века подручје општине је у склопу Угарске и насељено је Србима о чему говоре писани извори и топоними српске провениенције, очувани до данас, а ѕа сведочени у архивској грађи из средњег века. Простор општине је у власти Турака од 1541.године и припада нахији Тител, а житељи су искључиво Срби насељени у десетак села од којих 3, Чруг, Жабаљ и Госпођинци, постоје и данас. Од 1699. Године до 1918.године подручје је под влашћу Хабсбуршке Монархије и Аустро-Угарске. За потребе одбране границе од Турака 1763.године формиран је Шајкашки граничарски батаљон у чији састав улазе Жабаљ, а од 1769.године Чуруг и Госпођинци. Дефинитивно је комплетан 1800.године пресељењем Срба из Темерина на локацију данашњег Ђурђева. Батаљон се истакао у ратовима против Турака и у сукобу са Мађарима 1848/49.године у време Буне. Априла 1849.године села наше општине су спаљена, а становништво масовно страдало током ратних операција. Након развојачења границе 1873.године, распадања породичних задруга и рапидне пауперизације становништво се расељава и тиме омогућава усељење масе Немаца, Мађара, Русина и Јевреја при чему овај део Шајкашке губи Српски етнички карактер. Крајем 1918.године општина среза Жабаљ улазе слободно израженом вољом својих грађана у састав Краљевине Србије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 1941.године Мађарска солдатеска окупира и анкетира насеља Жабаљског среза, а почетком 1942.године врши масован геноцид над Србима и Јеврејима ликвидирајући око 2000 лица. 1944.године дефинитивно ослобођена општина Жабаљ је у склопу Србије и Југославије. Чуруг се први пут спомиње 1225.године под овим називом. После тога је често мењао феудалне господаре, а почетком 15-ог века постао је посед деспота Ђурађа Бранковића.
О Чуругу, као насељеном месту, постоји први писани траг из 1238.године, за време Угарског краља Беле IV. Од овог записа до 1656.године, појављује се под разним именима. Повољан географски положај, плодна земља и близина реке Тисе, учинили су да се у периоду велике сеобе народа од IV до IX века на овом простору смењују разни народи као што су: Хуни, Гепиди, Лангобарди, Авари, Франци, Бугри, Мађари. Од свих оних племена до половине XX века задржали су се само Словени и Мађари. Протеривањем Турака постаје гранично место у Потиској војној крајини. Током буне непријатељ руши цркву и врши геноцид над домаћим становништвом. После буне становништво се враћа у Чуруг, а досељавају се и нови становници. Према археолошким истрживањима на простору данашњег Чуруга постојало је насеље у каменом добу о чему сведоче кости мамута пронађене на овом простору. Најновија истраживања показују присуство Римљана у 4-ом веку као и досељавање Словена пре велике сеобе. Прва црква у Чуругу помиње се 1739.године, а ова данашња подигнута је 1860.године. Храм Св. Вазнесења Господњег са три торња познат је по иконостасу кога је урадио Ђорђе Крстић и по чувеном звону „Велико контра ГЕ“ тешком 4775 кг на коме пише „Српска православна црквена општина у Чуругу за време владе Њ.В.Александра и Краља Срба, Хрвата и Словенаца и архијерства Њ.В.Пр.Г.Др Иринеја Епископа Новосадског-Бачког подиже на Св. Вазнесењском Храму своме ово звоно да дању и ноћу буди верне к славенослављу светога имена божијега. Госпођинци као насеље у бачкој жупанији први пут забележено 1341.године под именом Богородичино село. Од 1769.године Госпођинци постају гранично место у саставу Шајкашког батаљона до 1873.године. Из тих времена остао је шанац који се пружа у правцу север-југ као граница Аустроугарске и Турске. Данашње насеље почело се подизати крајем 18-ог и 19-ог века. Два светска рата оставила су трага и у Госпођинцима, из тога времена у православној цркви у Госпођинцима и данас се чува барјак са 98 плочица на којима су исписана имена добровољаца.
Површина атара износи 5206 хектара, док се просечно годишње сеју 3724. хектара углавном, кукурузом, пшеницом, шећерном репом, сунцокретом и паприком. Оно што је нарочито карактеристично за ово питомо бачко место је свакако сеоска црквена слава која се одржава 15.августа (пренос моштију Св.Архангела Михаила) . Ловиште Ловачког друштва „Фазан“ захвата површину од 4822. Хектара и богато је равничарском дивљачи. Непосредно поред села налази се Мала бара (притока Јегричке), а северно од ње протиче Јегричка. Према последњем попису становништа, Госпођинци имају око 4000 становника. С обзиром на свој положај Госпођинци припадају групи унутрашњих насеља на лесној тераси. Широке улице са ушореним кућама окренутим према улици, указују на прави панонски тип насеља. Госпођинци су данас лепо, уређено и чисто бачко место. Улице су асфалтиране, озелењене, прошаране цветним вртовима. Госпођинци имају основну школу, библиотеку са читаоницом, биоскоп, омладински дом, здравствену станицу идр. Прва школа је изграђена још далеке 1763.године, чиме се житељи Госпођинаца поносе. У Госпођинцима су рођени Павле Бељански-веллики добротвор и колекционар врхунског остварења српске ликовне уметности, Аврам Ђукић-генерак и историчар, Стеван Боднаров-сликар и вајар.
